Sako Polumenta tekstovi pesama



Ispovest tekst

Sami napokon - ti i bljesak pro?losti,
Tra?im zaklon! Noć. Tihi jecaj obori
Svaki napor moj da krivim te za ponos i
Shvatim za?to jo? uvek ne znam ko smo mi!
Mrzim mrak jer ne mogu da optu?im sliku,
Al' večeras ?elim samo da zaokru?im priču,
Porazi, koraci pospani i zablude vuku te tim
Putem klizavim, al' tu već nisam kriv,
Znam! Imam cilj! Al' ne znam kuda sam i?ao,
Budan tra?io san, pa ovde uspavan stigao,
Nisam svoj! Čekam savest kao udar groma,
Munja je pro?la, čekam da mi ka?e pusta soba
Ko sam ja?!! ?ta se to događa sa nama?
Ljudi puni mana, samo ko?mare sanjam, noćima nemam daha,
Prizori rata mi opsedaju glavu!
Ko je kriv?! Ja znam da niko nije bio u pravu!
Jer na raskr?ću smo sami sebi pravili dom,
A u naletu straha svi bismo radili po svom,
I umesto da smo kuću svoju kamenjem gradili,
Mi smo se ponosni tim kamenjem gadjali

Dragi Bo?e, opet nismo shvatili zavet,
Svi smo braća, al' zavr?imo k'o Kain i Avelj,
Vidi? kako jedni druge gaze gotovo ponosno,
U tvoje ime sutra takvi prave ponovo novo zlo,
Stvoreni da ceo ?ivot nebo tra?imo,
Ali nije se du?a digla prema tebi nego Vavilon,
Lutamo sputano, jo? se prave isti gresi,
Pa do danas nismo na?li zajednički jezik,
Reci nam ko je mesija dok se sluti taj Sudnji dan,
Dok su reči nemo mleko ?to se su?i na ustima,
Pustinja uzima sebi nemir proroka svojih,
Nebo svedok je sve dok je verno pra?ini poroka brojnih,
Al' za?to u tvoje ime prave taj u?as?
Sve vere kao temelj imaju ljubav!
Kad izostane, neće nas spasiti ni Noje,
Ako barka nam ne potone, prona?li smo Mrtvo more

Sanjam sliku: provalija, ivica, kolona ljudi,
Prestravlejni pogledi ?to čekaju trenutak sudnji,
Glas! Jednu reč! Besnog generala krik,
Il' trzaj prsta vojnika spremnih naspram njih,
Samo čeka?. Neizvesnost. Ti u ?oku ne zna?
?ta je bolje? Metak ili mo?da skok u bezdan?
Plač, jeza! Ugu?eni jecaj, nemir,
I ti?ina strepi pred surovim osmehom zveri,
Napokon oglasi se taj odjednom promuklo,
Mase premre, zabezeknuta bolesnom ponudom,
Mu?ka lica se u strahu pogleda?e gorko,
Dat je izbor, al' ko je taj ?to ide u ponor?
Prepun besa po?eleh da sve napokon prestane,
Ponos nadvlada strah mukom bezdu?ne predstave,
Viknuh smelo, u trenu zapitah se: "?ta to radim?"
Priđoh ivici, pogledah nebo, zakoračih...

Da li sanjam? Da l' gre?im kad padam,
Kad be?im, kad la?em stihove?
Nemir muči me, ru?i sve učinjeno,
Spreman sve da izbri?em!
A od sutra i sumrak i tuga već biće
Daleko od istine!
Jer oluja je mučna, al' prođe
I doćiće ponovo k'o ispovest!
5c4a